СРПСКИ РУССКИЙ
Ελληνικά ENGLISH
Епархијски часопис „Свети Кнез Лазар”
 Одштампај    Пошаљи    Пошаљите коментар  
10. март 2006. 13:21
Доц. др. Зоран Милошевић - Руска Православна Црква и Глобализација
УВОД Глобализација као друштвено-политички процес све више постаје предмет анализе и разматрања православних (архи)јереја и истраживача. Иако постоји дилема шта све подразумева ова реч, међу световним ауторима преовладавају виђења глобализације «као конститутивног фактора социодиманике постиндустријских друштава». У том смислу се глобализација представља као позитивaн процес, који у области производних и економских односа (трговина, финансије, повећање броја нових технологија, транспорт, комуникације и др.) доноси значајне новине и, што је најважније, сваковрсна побољшања. Овом, до скора савим једногласном, хору почели су да опонирају не само људи из Цркве, већ и независни интелектуалци, синдикална и културна удружења, неке невладине организације... указујући и на другу страну глобализма, а она нимало није идилична и позитивна. «Ствар је у томе, да се сам феномен глобализма тешко може оценити и идентификовати као једнозначна политичка или социокултурна доктрина.» Сам глобализам је, према мишљењу Зеленкова, имао две развојне фазе. Прва фаза је имала врхунац 60/80-их година XX века и био је схваћен као есхатолошка перцепција «краја времена», односно неопходност радикалне ревизије технократског система вредности и конфигурације расипничке социјалне праксе својствене том систему. Друга фаза наступа крајем XX века када се догађа принципијелна корекција основних поставки глобализма и његова необична метармофоза у некакав «нови глобализам» у коме се заговара релативизам и условност застарелих хуманистичких идеала и у коме се захтева слободан приступ представника привилеговане мањине («златне милијарде») глобалним ресурсима планете у складу с идеологијом «отвореног друштва». Управо овај нови глобализам постаје предмет критике, али и политичког отпора, пошто се с њим догађа «дезавуисање највиших моралних вредности». Ово је тачка где критички ослонац тражи и православље, те ћемо покушати анализирати православни став о глобализацији пратећи отпор «дезавуисању највиших моралних вредности» од стране архијереја, јереја, монаха и православне интелигенције. Наравно, ту су и велики проблеми са изворима, пошто постоји очигледна цензура антиглобалистичких ставова, односно сужавање слободе за антиглобалистичка изјашњавања и деловања. Тако да многи архијереји, јереји, монаси и православни интелектуалци, иако су приватно против глобализације, не смеју јавно да искажу свој став.4 Због ове чињенице ослонићемо са на ставове и изворе из Руске Православне Цркве, пошто је она изрекла, било службено или преко својих представника, највише доступних оцена о глобализацији. Другим речима у Русији је тренутно највећи степен слободе критичког мишљења, бар када је у питању глобализација. О ПОЈМУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈА Појава појма «глобализација» се приписује економским наукама, а означава прелаз националног тржишта у светско. Према Валентини Михајловној Даниљченко појам глобализма утврдио се у научној и политичкој лексици, средствима масовних комуникација и обичном језику (глобализација, глобална економија, глобална екологија, глобално образовање), а први пут га је употребио Џ. Маклин 1981. године. Већ средином осамдесетих година доктрина глобализма стекла је бројне присталице. Британски истраживач Р. Робертсон је указивао да глобализација доприноси стабилизацији света, економском напретку, срећи људи... Према другим, римокатоличким изворима, сам процес глобализације започет је у САД, а прва употреба овог појма је у књизи «Глобализација тржишта» Теодора Левита, објављеној 1985. године. Међутим, ако се зна да је у сфери глобализације образовања још седамдесетих година XX века у САД формирана невладина организација «Амерички форум за глобално образовање (The American Forum for Global Education), која је, како у САД, тако и у свету деловала на глобализацији образовања, онда се и прва употреба појма мора померити у раније године. Глобализација (према lat. globus – земаљска кугла и franc. global – који се односи на читав свет, планетаран, светски) је скуп процеса који се одвијају прелазећи границе националних држава и радећи на њиховој денационализацији. Све нације на планети Земљи требало би да се у блиској будућности нађу под једном светском влашћу у новом светском поретку, с једном светском религијом у новом (нехришћанском) добу (оличеном у New Age-u)... Ти процеси захватају политику, привреду, науку, културу, екологију, породицу и друштвене односе, нацију и језик, спорт, религију и друго. Данас се у западном свету под појмом глобализације подразумевају четири процеса: • отварање нових тржишта, где се размена роба и капитала одвија на глобалном нивоу; • употреба нових средстава комуникације (Интернет, мобилни телефони, мас-медији); • преузимање водеће улоге у тим процесима међународних трговачких организација, мултинационалних компанија с неограниченом привредном моћи, глобалних мрежа комуникације и контроле, као и улоге тзв. невладиних оргнаизација: • Нова правила и прописи који регулишу међународне, мултилатералне споразуме трговине, услуга, интелектуалног власништва. Глобализација је данас прерасла у идеологију – глобализам, који се намеће као ново решење за срећу и богатство свих људи. Православни аутори своју критику глобализма, по правилу, започињу критиком самог појма глобализација (мондијализација). Овај појам је за њих нејасан и замагљен. Више скрива, него што открива. «У Речнику нема објашњења ове речи. Према смислу овај појам треба да означава: 1) однос према територији свег земаљског шара, односно да прикаже нешто што обухвата целу планету, и 2) означава свестрано, свеопште и универзално.» Филимонов из цитираног става изводи закључак да реч «глобализација» сама по себи не значи ништа, те да је лишена сваког садржаја. Исти аутор, нешто даље на страницама своје књиге, даје дефиницију глобализма. «Глобализам (мондијализам) је идеологија гнусне лажи иза које се заклањају слуге Антихриста да би реализовале своје богоборачке замисли». Ова идеологија заснована је на четири лажи. Прва лаж глобализма је лаж о наступању на Земљи неког «новог доба». Зашто православни ову тврдњу називају лажју? Према православном учењу истинско ново доба наступило је долaском у свет Господа и Спаситеља света Исуса Христа. Другог новог доба (времена) на Земљи, према православнима, неће бити. На овај начин глобализам заиста наступа као идеологија која је против вечних истина Новог Завета, односно као утопија «Новог светског поретка».14 Оличење ове идеологије на Западу је покрет «Ново доба» («New Age») које у свом учењу тврди управо супротно од православних. Наравно, и овај покрет је изложен критици као антихришћански и окултни покрет у служби «Новог светског поретка». Друга лаж глобализма је лаж о томе да ће човечанство постати јединствена билошка популација, односно да ће се све расе стопити у једну надрасу. Отуда и идеја о неопходности стварања једног светског политичког центра – светске владе из које ће проистећи и један цар света и поглавар свих религија. Трећа лаж глобализма је лаж о томе да је процес глобализације неопходан и неизбежан. Овом лажи идеолози глобализма, заправо, привремено разоружавају људе који због ових псеудонаучних судова не виде главне циљеве твораца «Новог светског поретка». Четврта лаж глобализма је лаж о томе да ће у систему «Новог светског поретка» све државе и народи имати једнака права и могућности, односно да ће наступити свеопшти процват и благостање. Ова тврдња аргументује се понашањем САД и ЕУ према Ираку, Бившој Југославији, односно Србији и Црној Гори и свем православном свету. Уз ово иду и цитати главних идеолога глобализма (Бжежинског, Печеија, Зангера, Кисинџера и др.) који су отворено прогласили православље за свог непријатеља бр. један (1). Према овом мишљењу православље и глобализам нису спојиви, пошто је циљ православља спасење душа у Христу, а глобализма утврђивање царства Антихриста. ПРАВОСЛАВНИ .АРХИ.ЈЕРЕЈИ О ГЛОБАЛИЗАЦИЈИ Да ли оцене и тезе Филимонова одступају од званичних ставова православних архијереја? Према увиду у објављену документацију слободно се може рећи да не одступају, тј. да су на трагу тих изјава и докумената. Филимонов је приредио и књигу где је објединио низ ставова архипастира, пастира и монаха о глобализацији, а књигу је благословио руски патријарх Алексеј II. У овој књизи откривају се питања кроз која се посматра глобализација, а то су: питање формирања светског информационог (контрлоног) центра за људе; проблеми кодификације људи (обележавања људи) који се доживљава као стављање жига Сатане; успостављање светске диктатуре под окриљем глобализма; уништавање националних држава и култура; стапање вера у једну на основама окултизма; стварање светске владе, војске, новца...; стапање људских раса у једну; нови (не)морал; однос према Русији и православљу које идеолози глобализације проглашавају непријатељем број један. Из докумената је јасно да су скоро сви релевантни органи Руске Цркве, али и поједници, изнели свој став о глобализацији. Тако су и архијереји Светог Синода Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, 29. 12. 2003. године у «Посланици» изнели свој став, који је, узгред речено, у потпуном сагласју са ставовима целе Руске Православне Цркве. У документу се упозорава на неспојивост свете православне вере са електронским идентификационим бројевима који у себи садрже бројеве 666. Другим речима, овај поступак они идентификују као кодове који људе повезују и потчињавају Антихристу. Кодификација се изводи у форми која има апокалиптички карактер. Архијереји наводе и то да постоје алтернативе овом начину идентификације и обележавања људи, али се оне не узимају озбиљно на разматрање. У наметању кодификација (печата) архијереји Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата виде гушење слободе, односно тоталитарне наговештаје «Новог светског поретка» и глобализације. У књизи Филимонова следе после ставова Синода Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата и ставови других Синода, архијереја, јереја и монаха. Ипак, до ових ставова није се лако дошло. Ђакон Андреј Курајев у својој књизи «Да ли нам данас утискују жиг звери?» казује како је и у самој Руској Цркви дијалог око електронског кода са три шестице довео до оштрих расправа, па и оспоравања ове тезе од појединих богослова. Ипак, превагнуо је став да се треба борити против «жига звери». Тако, споменути Курајев пише: Одједном држави није важно какво вас је назвала мајка. Држави није стало ни до тога с којим си именом крштен. Према логици државе ти треба да будеш назван онако како одговара компјутерској машини». Техничко решење које се нуди је да се човек идентификује са 12 бројева који се помоћу три линије разбијају на три групе, при чему је свака линија планирана да означи број шест. Дакле, сваки код садржи у себи три шестице, а то значи да та цифра није више толико математички, већ верски проблем.26 Против овог кода изјаснили су се, између осталог, Синод Украјинске Православне Цркве Московског патријархата, Синод Руске Православне Цркве, Синод Грчке Православне Цркве, као и велики број угледних архијереја, јереја, монаха, професора православних богословских факултета и богословија из свих православних земаља, али и оних који службују у Западној Европи и САД. Високопреосвећени Митрополит одески и измаиљски Агафангел имао је реферат на VII сверуском народном сабору посвећеном теми «Русија и православни свет» који се одржао у Москви 4. 2. 2004. године. У свом реферату митрополит Агафангел истиче да се и међу православнима у Русији појавио проблем материјализма, богоборства, организовано и планско рушење традиционалних хришћанских вредности, док нешто даље констатује: «Свем православном свету, а у том смислу и Русији, бачен је изазов глобализма. У овом појму сконцентрисана је сва светска лаж, а разобличавање ове велике лажи нашег доба постаје главни задатак православља». За овог руског архијереја пут глобализације је пут који води ка регресу, у слепу улицу, самоуништењу цивилизације, а у верском смислу глобализација води ка царству Антихриста и крају света. «Политичка, економска, етичка и вредносна база будућег царства Антихриста формира се у наше време, а цео процес формирања ове базе је означен термином ‘глобализација’.» И Архиепископ бриселски и белгијски Симин у личном коду (жигу) види говор звери, Антихриста. Посебно осуђује што силом намећу овај код онима који неће да прихвате електронски код. Последица је хаос. Ставове руских архијереја могуће је пратити и у књизи «Црква о нашем времену». У њој су дате званичне изјаве Синода, Сабора и епископа о глобализацији. Тако је Синод Руске Цркве 7. марта 2000. године издао «Посланицу» у којој, између осталог, протестује против кодификације грађана. «У последње време власти Русије уз помоћ неких организација покушавају да прикупе информације о грађанима које ће се чувати у државним комјутерским системима. Наведени покушај изазива неспокојство верујућих људи, који стрепе од тоталне контроле власти над личним и друштвеним животом човека, али и због одсуства било какве контроле оних који контролошу те информације које могу бити дате на споменутим картицама... Истовремено, Свети Синод упозорава државу да то није сагласно са светским правом о приватности и Уставом Русије, који гарантује да се чување и коришћење информација о личном животу личности без њене сагласности не могу користити (члан 24).» Јубиларни архијерејски Сабор, који је одржан у августу 2000. године поводом освећења храма Христа Спаситеља у Москви, такође се дотакао проблема савремености, тј. глобализације. Своје противљење намерама власти да уведу жиг (звери) грађанима Русије, као и контролу личног живота, архијереји образлажу тиме да Црква мора да се супротстави оној власти која људе приморава на грех и која пређашња гоњења образлаганим атеизмом претвара у нова, глобална, која неће бити ограничена «гвозденом завесом.»32 Поново се саопштава да се руски архијереји противе електронском коду за људе, употреби електронског новца, компјутерској контроли личног живота... «Телевизија ће», додају архијереји, «људима прати мозак, а компјутерски системи ће контролисати резултате овог прања». Синод одржан 7. марта 2000. године посебно се изјаснио негативно о свим аспектима глобализације, али је усвојио одлуку да се до решења дође дијалогом са влашћу, а не применом грађанске непослушности. Такође, архијереји о борби против глобализације кажу да није добро ово супротстављање свим облицима глобализације схватити као личну обавезу хришћанина, јер може довести до раскола у самој Цркви. Службени став о глобализацији Руска православна црква изнела је у свом званичном документу «Основе социјалне доктрине», у коме се, између осталог, каже: «Прво, глобализација мења правичну организацију привредних делатности, начиње и мења традиционалне облике организације друштва и суштину власти. Друго, многи позитивни плодови глобализације нису доступни свим нацијама, него само мањини човечанства, што првима погоршава економски и политички положај. Духовности и културном животу од глобализације прети тоталитарна унификација, што приморава Цркву да се, у сарадњи са државним структурама, грађанским друштвима и међународним организацијама, бори за равноправну културну и информациону размену, уједињену са заштитом самобитности нација и других човекових вредности.» Сличних Посланица, Изјава и ставова званичника има још, али је њихова суштина иста. Можемо само рећи да се сва ова документа разликују од «Основне социјалне доктрине» Руске православне цркве само по стилу писања. Док су Посланице, Изјаве и слични документи недвосмислено против глобализације и њених садржаја, дотле је документ «Основе социјалне доктрине» Руске Цркве писан мекше и више у дипломатском стилу, отварајући пут сарадњи са другима, па и носиоцима глобализацијских процеса. Другим речима, експлицитно противљење архијереја, јереја и монаштва глобализацији друштвених односа када се преточе у званична документа Цркве добијају мекшу, дијалошку и дипломатску форму, отварајући простор за сарадњу и са представницима мондијализма (глобализма). Можда је разлог и то, што ћемо видети касније, да су управо и глобалисти «држали» руку која је писала овај документ. АЛТЕРНАТИВА ГЛОБАЛИЗАЦИЈИ Већ навођени архипастир Агафангел, између осталог, скицира и шта би било решење за православне. «Пре свега неопходно је уједињење са Русијом Украјине, Белорусије, средњеазијских и кавкаских народа, који су раније били у саставу Руског Царства. Затим, у овај блок држава могу ући балканске државе и Грчка». Осим овог глобалног плана Агафангел предлаже и раскидање свих односа са екумениским покретом, пошто све снаге треба усмерити не на јединство са јеретицима, већ на јединство са другим православним црквама. И у Српкој Православној Цркви имамо сличних мишљења. На пример, свети владика Николај (Велимировић) је за овакву православну сарадњу и државно јединство. Слично размишља и Руски патријарх Алексеј II који је у свом излагању на епархијалном сабору града Москве, децембра 1998. године позвао друштвено-политичке раднике да траже форму новог источнохришћанског савеза. Пре овог патријарховог иступања, архијереји су на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве, 1994. и 1997. године, позивали да се повећа активност помесних Православних Цркава на обнови политичке сарадње народа источно-духовног пространства. Овде се, међутим, јавља један изузетан проблем. Наиме, сви покушаји формирања међународних политичких и друштвених организација са задатком одржавања духовних и социјалних вредности православља завршавају се деклеративним одлукама, без операционализације. Ово је случај посебно када се доносе без подршке државних власти, тако да се стиче утисак да Православна Црква без помоћи државе није способна да сама носи овај процес. Ипак, иако је до сада идеја политичког јединства православних народа трпела поразе, извесну наду пробудило је доношење Устава Руске Православне Цркве, као и Социјалне концепције Цркве, али се поставља питање зашто је у свему томе одлучујућу улогу имала Грчка, тј. парламентарци Грчке, а не православни архијереји или верници? Ако се пажљиво размотре процеси који су претходили овим потезима, лако се открива рука Европске уније, односно глобалиста. Наиме 1993. године у граду Ормилији, близу Халкидикија на северу Грчке, одржана је конференција «Православље и нове европске реалности». На овој конференцији је постигнут договор о неопходности скорашњег формирања Европске међупарламентарне скупштине правосалвља (ЕМКП). Комисија, која није била изабрана случајно, разматрала је ову иницијативу у оквирима делатности Европске Уније. У Халкидикију су били израђени и објављени циљеви ЕМКП, међу којима је главни: «испу њавање улоге православља у оквирима Европске Уније као значајног и неопходног културног изражаја у новоформираној европској реалности, подржавање улоге православне културе као уједињујуће снаге у Источној Европи, како би служила као мост Европе у њеном односу према другим културама, као и да допринесе активном учешћу православља у тражењу решења проблема савременог света». Процес започет у Халкидикију прекинут је после бомбардовања Србије и Црне Горе (тачније СР Југославије), пошто су православни закључили да се Европа уједињује у границама латинске цивилизације, а против православног Истока. Овим се идеја о источном јединству вратила на извор, међу православне. ЗАКЉУЧАК Наша анализа односа православља према глобализацији открива да постоји снажан отпор према овом друштвеном процесу, али и самој идеји поништавања аутохтоних народа, њихових култура и традиционалних вредности. Предводник отпора и критичког мишљења глобализације, у православном свету, су Руска Православна Црква и Грчка Православна Црква. Друге Православне Цркве, нарочито оне на Балкану – Српска, Бугарска, Румунска, којима се могу придодати и неке друге, углавном ћуте о овом проблему, пошто су већ потпале под утицај и контролу глобалиста. Колика је неслобода и политички страх архијереја у овим Црквама показује и чињеница да се ставови Руске Православне Цркве, односно Грчке Православне Цркве о глобализацији прећуткују, чак и у црквеним медијима. Алтернатива глобализацији је идејно осмишљена и она се види у уједињавању православних народа и држава, прво Русије, Украјине, Белорусије, кавкаских народа, а затим и балканских православаца у једну државну заједницу. Ова држава дала би алтернативу глобалистичкој политици и култури, где не би било електронских кодова са три шестице, гашења самобитности народа, насилног стапања раса, итд. Иако је идеја о «Источно савезу» прилично стара, њена операционализација имала је слабу подлогу. Све се углавном завршава на деклеративном нивоу. Другим речима, православне цркве до сада нису имале политичку ни духовну снагу да изведу ово уједињење, тако да до њега може доћи само ако државни органи и световне политичке странке споменутих народа прихвате овај (православни) програм као свој. Таквих наговештаја има. Државне власти Русије, Белорусије, Украјине и Казахстана су маја 2004. године предузеле конкретне мере у операционализацији ове идеје. Наиме, потписан је споразум о уједињењењу ових држава. Руска рубља постаје платежно средство у свим овим државама 2006. године, укидају се границе, јединствено држављанство..., а ради се и на јединственој политичкој стратегији. Предводник у овом послу био је белоруски председник Лукашенко, а сада је идеју преузео руски председник Путин. Ово је, према нашем мишљењу, један од разлога што се Лукашенко нашао на удару западних медија и политичара који га неоправдано проглашавају диктатором. Идеја «Источног савеза», међу балканским православцима, а посебно међу Србима, који трпе снажне деструктивне притиске од стране глобалиста, има додатне тешкоће, пошто свако спомињање овакаве идеје представља јерес која наиђе на хорску осуду медија под контролом глобалиста (а такви су скоро сви). Треба се подсетити да је Скупштина СР Југославије донела крајем XX века одлуку да се ова држава, тј. Србија и Црна Гора интегришу са Русијом, Белорусијом..., али падом владе Слободана Милошевића 2000. године, идеја је пала у заборав, мада никада није, у институцији где је усвојена, званично одбачена. Под притиском глобалиста, Србија и Црна Гора треба да се укалупе у Европску Унију, а не у природни културни и политички простор, «Источни савез». Све ово обећава бурне политичке процесе на Балкану, чији крајњи исход није предвидив.
март 2006
10. март 2006. 13:21
Доц. др. Зоран Милошевић - Руска Православна Црква и Глобализација 
03. март 2006. 13:21
Архиепископ Серафим (Собољев)- О новом и старом календару 
Епархијски часопис „Свети Кнез Лазар” - Архива:
март 2006
новембар 2004
 
 2005-2010 Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска