СРПСКИ РУССКИЙ
Ελληνικά ENGLISH
Цркве и манастири Епархије
Ђурђеви Ступови Бањска Манастир Светих Архангела Дубоки Поток Манастир Црна Река Грачаница
30. април 2009. 14:20
Грачаница
Историја Грачанице

Црква Успења Богорoдице је једини сачувани објекат средњевековног манастира Грачанице. И поред тога што су остале манастирске зграде нестале без трага, сама црква представља један од најбоље очуваних црквених споменика средњовековне Србије. Писани извори, као и уништење пратећих објеката манастирског комплекса свакако сведоче о бурној историји Грачанице. Што се тиче докумената, они који су сачувани не пружају потпуне и довољно сигурне податке; ипак су понеки аспекти историје цркве добро документовани, док су други за сада потпуно нерасветљени. Но и поред тога, комбинацијом чињеница из писаних извора, графичких докумената и досадашњих археолошких налаза, могуће је реконструисати прилично комплетну слику историје Грачанице.

О првом а уз то и најдужем поглављу живота Грачанице најмање има података. То је онај најстарији период који претходи градњи садашње грађевине и односи се на две раније цркве које су постојале на овом месту, а чији су темељи откривени приликом недавних ископавања. Старија од ове две грађевине је окарактерисана као „рановизантијска тробродна базилика". За каснију грађевину — малу, једнобродну цркву — верује се да потиче из XIII века и да је служила као седиште липљанских епископа. Овим би биле побијене раније теорије о локацији седишта липљанских епископа, а истовремено је објашњено и оно помињање неке старије катедрале на овом месту у оснивачкој повељи Грачанице. Међутим, кад је реч о византијској улпијанској епископији и липљанској епископији, тачан однос између њих још увек није потпуно разјашњен. Близина Улпијане и остаци темеља раније базилике испод темеља цркве из XIII века у Грачаници навели су Мијовића на закључак да је епископска традиција на овом месту трајала непрекидно можда и од IX века, а свакако од XIV до времена краља Милутина. Овде се нећемо упуштати у дискусију о Улпијани, о тачном положају њене катедрале и о њеном односу према базилици откривеној испод темеља Грачанице с обзиром да такве дискусије не би биле засноване на поузданим чињеницама. С друге стране, на основу поузданијих историјских и археолошких извора, можемо с приличном сигурношћу закључити да је мала једнобродна црква, коју је краљ Милутин заменио новом грађевином, заиста била седиште липљанских епископа.

Историјске околности под којима је текла градња данашње цркве добро су документоване. Главни извор информација је оснивачка повеља коју је манастиру издао краљ Милутин и која је у целини сачувана на западном зиду јужне бочне капеле. Текст повеље исписан је на правоугаоном пољу, 1,8 m широком и 1,5 m високом, које се налази непосредно изнад врата што воде из капеле у опходни брод. Горњи део беле површине на којој је текст повеље залази у композицију која представља Пророка Илију у пустињи. Повеља је исписана у 53 реда, а завршава се китњастим краљевим потписом и годином 6830. (1321), који се налазе у доњем десном делу повеље. Пошто се у осмом реду текста изричито каже да је црква „изграђена од темеља и исликана и украшена изнутра и споља", година 1321. је опште прихваћена као датум завршетка градње Грачанице. Ипак, у науци постоје неслагања у вези са овим датумом. Тако, док Павловић закључује да је текст повеље дословно преписан са оригинала на пергаменту, Пурковић сматра да се ради о датуму када је текст био исписан на зиду, а да је оригинал на пергаменту био издат још 1315. године. Коначно, најновију верзију даје Мијовић који тврди да година 1321. представља датум када је издата оригинална повеља на пергаменту, а да је њена копија на зиду настала тек након завршетка градње цркве и након смрти краља Милутина 29. X 1321. године. Наш је закључак да годину 1321. треба прихватити као датум завршетка градње Грачанице у оном облику у којем су је замислили градитељи и сликари краља Милутина.

Милутиново ктиторство је засведочено ктиторским портретом као и постојањем три сликана круга са његовим монограмима. Ктиторски портрет се налази на јужној страни лучног пролаза између унутрашње припрате и наоса, где је, али на супротној страни од њега, и портрет краљице Симониде. Краљевски пар је приказан у тренутку када их крунише Христос. Ова представа је један од најизразитијих примера Милутиновог коришћења уметности у сврхе политичког престижа у периоду када његове претензије више нису биле прикриване. Краљ је овде представљен као старац са дугом белом, шиљатом брадом, одевен у византијску царску одежду и са царском круном на глави. Он стоји на црвеном јастуку украшеном двоглавим орловима, што представља још један царски симбол. У рукама држи модел цркве као да га приноси надесно од себе, иако је он сам представљен у строго фронталној позицији. Портрет је идентификован добро очуваним натписом, који се састоји из два дела — са леве и са десне стране краљеве главе, а на коме се чита:

Три круга са Милутиновим монограмима смештена су у лучном забату изнад бифоре на западном лицу зида који дели наос од просторије на спрату. Овима веома слични рељефни монограми, комбиновани с крстовима, налазе се и на импостима стубова у припрати Старог Нагоричина. Постављање монограма на архитектонске елементе као што су забати и импости знак је директног угледања на византијску архитектуру.

Милутиново ктиторство такође је споменуто у његовој биографији коју је написао архиепископ Данило. Тамо се каже да је црква била посвећена Благовестима, насупрот каснијим изворима према којима је она била посвећена Успењу Богородице. Данило помиње Грачаницу заједно са бројним другим црквама које се приписују краљу Милутину. Поред посвете цркве, једина информација коју он даје је о томе да је она била седиште епископа.

Милутинов портрет у Грачаници значајан је и са још једног становишта: модел цркве који краљ држи у рукама представља најважнији извор података о првобитној форми грађевине. На основу овог модела јасно је да данашња велика спољашња припрата на западној страни грађевине није била саставни део првобитне замисли. Ово су сви истраживачи слажући се утврдили веома рано, али међу њима не постоји сагласност у погледу датума када је она била призидана уз цркву. Недавна археолошка истраживања пружила су много драгоцених података, али нису успела да дају довољно материјала на основу којег би било могуће прецизирати овај датум. У својим извештајима Мијовић и Вуловић различито интерпретирају резултате археолошких налаза у вези са овим питањем. Мијовић тврди да је један ексонартекс, од кога нема никаквих видљивих трагова, био додат цркви одмах након завршетка градње али пре него што је било завршено сликање фресака и пре издавања повеље, што значи пре 1321. године. Четири основне чињенице на којима Мијовић заснива своју тврдњу су: откриће фресака иза садашњих источних стубаца спољашње припрате; чињеница да три месеца — децембар, јануар и фебруар — недостају у грачаничком Менологу осликаном у цркви; затим податак из повеље да је црква била декорисана изнутра и извана, и, најзад, откриће два масивна темеља у центру испод данашњег ексонартекса. Међутим, узете и појединачно и укупно, ове чињенице не само да не подржавају Мијовићеву хипотезу него је чак и директно побијају.

Постојање фресака иза источних стубаца и сводова садашњег ексонартекса, на пример, само доказују да је западна фасада Грачанице била украшена фрескама пре градње садашњих стубаца. Оваква декорација је у ствари могла постојати без специјалне заштите у облику отвореног ексонартекса, како то Мијовић сугерише. Сами примери које Мијовић наводи као аналогне показују да је оваква фреско-декорација могла бити или потпуно откривена или заштићена само једноставним надстрешницама. Закључак да су фреске биле првобитно насликане на западној фасади зграде иако нису имале специјалну заштиту поткрепљен је и формулацијом у осмом реду текста повеље коју Мијовић цитира. Реч изв’не и значи само „извана, споља" и ни у ком случају не би била погодна да се њоме означи унутрашњи простор ексонартекса, како то Мијовић закључује, па чак ни у случају да су његови спољашњи зидови били отворени. Служећи се истим овим чињеницама, Вуловић је дао алтернативну интерпретацију, али је затим променио своје мишљење.

Подаци којима сада располажемо наводе на следећу интерпретацију: Грачаница је довршена 1321. године, а њена западна фасада била је делимично декорисана фрескама. У периоду након завршетка градње, вероватно средином XIV века, црква је проширена дограђивањем спољашње припрате. Према основи, она је вероватно покривала исти простор који заузима и данашња спољашња припрата, али је њен просторни и структурни распоред био друкчији. Са становишта просторног обликовања вероватно је била слична хиландарској припрати, са два слободна стуба или ступца у центру, који су подупирали сводове. Пространи ексонартекси, као онај у Пећи (око 1330) и Сопоћанима (1342—1345), постали су уобичајени у црквеној архитектури Србије крајем прве половине XIV века. Тачни узроци њихове појаве засада су нејасни, али је могуће да су постали неопходни делимично и због важности која је указана крстионицама. Првобитна крстионица у Грачаници највероватније је била смештена с јужне стране унутрашње припрате, наспрам композиције која представља Лозу Немањића, а касније је пребачена у призидани ексонартекс. Спољашња припрата је, изгледа, била тешко оштећена у једном од првих турских напада на ово подручје, који се одиграо негде између 1379. и 1383. године.

Садашња сазнања о судбини Грачанице у другој половини XIV века углавном су ограничена на неколико бележака у литургијским књигама које се још и данас чувају у манастирској библиотеци. Други слични записи о животу манастира морали су бити уништени турским надирањима, који су на ово подручје почели нападати убрзо након 1371. године. Распарчавање српске државе након смрти цара Душана 1355. године временски се подудара с напредовањем Турака. Несугласице међу српским феудалцима само су олакшавале турско продирање. Покушај групе далековидих српских велможа да зауставе продор Турака завршен је катастрофалним поразом у маричкој бици 1371. године. Док су се у Србији након маричког пораза наставиле борбе за власт, јужни делови српске државе били су изложени директним турским нападима, који су довели до потпуног хаоса. Управо у овом периоду Грачаница је вероватно доживела прво пљачкање. Овај турски напад одиграо се између 1379. и 1383. године, а поменут је у склопу дуге молитве Богородици која је сачувана у једном рукопису. У овом извору се помиње да су цркву „срушили проклети иноци" и да су „књиге изгореле у пиргу". Очигледно да аутор овог записа претерује, јер црква није могла бити срушена. С друге стране, ова тврдња се вероватно односи на рушење прве спољашње припрате и других манастирских зграда, укључујући и кулу (пирг), која је у ствари могла бити саставни део ове припрате. Овај писани извор има двоструки значај. Поред тога што бележи значајан догађај из манастирске историје, он нас индиректно обавештава и о постојању манастирске библиотеке која је у то време била уништена. Изгледа да је у манастиру била и преписивачка радионица у којој су вероватно настали многи рукописи који су потом уништени у пожару. До овог закључка посредно је дошао Грујић још 1936. године на основу текста манастирске повеље.

У складу са датованом белешком у једном другом рукопису из Грачанице, манастир је до 1383. године обновљен од штете која му је нанета овим турским нападом. Рестаурација је била дело архиепископа Симеона. Иако се овај извор често цитира, онај његов део који се односи на обим рестаурације најчешће се сматра као преувеличавање онога што је у стварности постигнуто. Уколико је првобитна спољашња припрата заиста била уништена у првом турском нападу, онда мора да је друга била изграђена у овом периоду. Треба нагласити да се у овом извору јасно помиње рестаурација манастира, а не поновна изградња цркве. С обзиром да ниједна средњовековна манастирска зграда није сачувана, није могуће тачно одредити обим Симеонове рестаурације.

Исти архиепископ Симеон је изгледа био заслужан и за поновно оживљавање преписивачке радионице, што закључујемо на основу белешке у рукопису бр. 146 из бивше колекције Хлудов. Ова белешка је настала 1388. године, тј. годину дана пре косовске битке у којој је турска војска однела пресудну победу над Србима. Близина бојишта морала је утицати на манастирски живот, мада никаква информација о овоме није сачувана. Управо непостојање било каквих писаних извора најречитије сведочи о тешким временима која су наступила.

Према једном извору, кнез Лазар, који је погинуо у косовској бици, првобитно је био сахрањен у Грачаници. Иако по свој прилици нетачно, ово веровање је живело све до почетка XX века. Тако је у време делимичне рестаурације цркве 1897. и 1898. године аркосолијум у јужном опходном броду Грачанице био преуређен и обележен натписом да је ту била „првобитна гробница" кнеза Лазара.

Лазарев син, Стефан Лазаревић, привремено је учврстио своју власт над северним деловима српске државе, нарочито након битке код Ангоре 1402. године, у којој су Турци претрпели велики пораз. Несугласице између српских великаша су се ипак и даље наставиле. Не желећи да се помири са јачањем позиција свога стрица Стефана, Ђурађ Бранковић се уротио с Турцима, па је чак прибегао и отвореном нападу. Две војске су се сукобиле близу Грачанице 1402. године. Не постоје писани извори који би се непосредно односили на манастир у овом периоду, али нека посредна сведочанства говоре да се живот у њему настављао.

Недавно откриће портрета сина Ђурђа Бранковића — Тодора, представља значајан допринос познавању овога периода. Оно је олакшало реконструкцију једне историјске личности о којој се дотад скоро ништа није знало, а такође је пружило додатне доказе за претпоставку да је Грачаница била на територији којом је у то време владао Ђурађ Бранковић. У односу на историју саме цркве, откриће портрета је омогућило одређивање датума, иако не и сврху делимичне промене првобитне замисли цркве. Портрет је 1429. године насликан преко првобитног слоја фресака на јужном зиду отвора који води из јужног опходног брода у бочну капелу, и заузима само око две трећине ширине зида на коме се налази, у ниши насталој зазиђивањем првобитног пролаза. Тачан разлог због кога су врата капеле зазидана и портрет смештен у ову нишу још увек је тема дискусије. Претпоставку да се Тодоров гроб налазио у овој ниши први је изнео Мијовић, али је он касније ту идеју одбацио. Иако је ова капела од самог почетка била замишљена као гробна капела, што може да се закључи на основу аркосолијума у њеном јужном зиду, па би касније додавање још једне гробнице било сасвим могуће, ипак локација гроба није потврђена каснијим археолошким истраживањима. Тешко је замислити да би гробница, макар и дечја, могла бити смештена у ниши насталој зазиђивањем врата, широкој свега 94 сm. Вероватнији разлог за зазиђивање оба отвора која су водила из опходних бродова у бочне капеле била је потреба да се боље заштити преостало црквено благо и манастирска библиотека којима се сад могло прићи само кроз олтарски простор.

О значајном положају који манастир заузима и даље, средином XV века, сведочи податак из једног летописа по коме се може закључити да су мошти св. Луке биле привремено у Грачаници. Међутим, пад Цариграда 1453. године наговестио је скору пропаст и осталих хришћанских држава у средишту Балкана. Тако су, само две године касније, 1455, Турци освојили Ново Брдо, главни рударски и трговачки центар Србије. Тада је митрополит Венедикт Цреповић био присиљен да напусти Грачаницу и да побегне на слободну српску територију на северу. А тамо му је 1456. године деспот Ђурађ Бранковић поверио манастир Враћевшницу и његове поседе.

Године 1459. српска држава дефинитивћо је пала под турску власт. Седам деценија које следе биле су најмрачнији период у историји Грачанице, судећи по потпуном одсуству српских писаних извора. Године 1487. један турски дефтер (Вучитрнски дефтер № 22) бележи да Манастир Грачаница припада истоименом селу и с њим великом поседу санџак бега. Услови су се нешто побољшали почетком четврте деценије XVI века, у време Никанора. Као митрополит новобрдски или грачанички (с обзиром да су обе титуле биле у употреби) од 1528. вероватно до 1567. године, Никанор није био активан само у решавању локалних проблема него је учествовао и у питањима која су се тицала српске цркве уопште. Он је био и покровитељ уметности, о чему сведочи неколико натписа. На једној икони у Грачаници, на којој је представљен Христос с апостолима, сачуван је натпис с Никаноровим именом и његовим портретом у проскинези у дну иконе, што је био карактеристичан начин приказивања ктитора у византијској уметности.

Могуће је да из овог периода потичу још две велике иконе на којима су представљени Богородица Заштитница и Христос који благосиља. Обе иконе нађене су на иконостасу који потиче из каснијег времена. Вуловић је покушао да на основу палеографије и потписа, који изгледа припада сликару (?) Димитрију, покаже да су ове две иконе настале у време Никанорове делатности у Грачаници. И једна друга група икона које припадају развијеном Чину такође би могле бити део Никаноровог наслеђа, иако се стручњаци не слажу у погледу времена њиховог настанка, које је одређивано различито, у распону од два века — од краја XIV до краја XVI века.

Никанор је био заслужан и за поновно оживљавање манастирске библиотеке, за коју је набављао књиге и подстицао друге да чине исто. Међутим, његово најзначајније дело било је оснивање прве штампарије на територији Србије — у Грачаници 1539. године.

На полеђини прве стране једног октоиха штампаног у овој штампарији сачуван је дрворез на коме је приказана Грачаница. Овај изванредни графички докуменат пружа драгоцену информацију о томе како је црква изгледала око 1539. године. Изглед саме цркве очигледно је копиран са модела на ктиторском портрету јер је сличност и у детаљима и у избору псеудоперспективе велика. Међутим, на дрворезу је приказан и ексонартекс који није био представљен на фресци, јер је био изграђен тек након што је фреска била живописана. Огромна разлика у начину приказивања цркве, с једне, и ексонартекса, с друге стране, показује да је овај уметник био скромних способности. Док му је пошло за руком да прилично успешно имитира дводимензионални модел цркве са фреске, дотле је покушај да представи ексонартекс из природе открио његову креативну неспособност. На дрворезу ексонартекс није органски повезан са западном фасадом цркве, која је представљена у потпуности, него се чини као да једва дотиче њен северозападни угао. Овако нетачна и искривљена слика ексонартекса последица је покушаја да се ускладе два различита вида посматрања.

Но без обзира на све недостатке, овај дрворез има непроцењиву вредност за расветљавање ране историје спољашње припрате. Он нам даје идеју како је она изгледала после друге фазе градње а пре промена које су на њој извршене 1570. године. Неки делови овог ексонартекса још увек су сачувани, па је на основу поређења с њима могуће оценити веродостојност неких делова дрвореза из 1539. године. На пример, на јужном изгледу ексонартекса приказана су три травеја подељена масивним ступцима између којих су смештени двоструки отвори са слободним стубићима у центру. У зони тимпанона изнад сваког двоструког отвора налази се по један мали прозор. Полукружни забат изнад линије настрешнице одговара попречном полуобличастом своду у склопу саме грађевине. Овакав положај забата је необичан и са структурног и са естетског становишта. Изглед ексонартекса ствара утисак да западни крај забата носи један од масивних стубаца у доњој зони, а да се његов источни крај наслања на теме једног од лукова. Испитивање садашњег стања јужне фасаде ексонартекса показало је да ова недоследност није била производ маште дрворесца. Очигледно је да су основни аспекти фасаде представљени прилично тачно на дрворезу. На жалост, слабије очувани делови спољашње припрате, као што су горња конструкција и високи звоник, нису представљени са истим успехом. Док је, с једне стране, могуће да купола коју подржава ниски слепи тамбур одговара садашњој куполи, с друге стране, и ова купола и звоник су приказани тако да није могуће одредити њихов стварни положај у простору. Ово је за жаљење, нарочито с обзиром да је звоник нестао без трага. Већина стручњака дели мишљење да је звоник морао бити изграђен од дрвета и да је зато био довољно лаган да му нису били потребни темељи. Укратко, приказ Грачанице на дрворезу из 1539. године, и поред свих недостатака, представља јединствен извор података о изгледу цркве у првој половини XVI века.

Турско царство доживљава врхунац своје моћи за време владавине султана Сулејмана Величанственог (1520—1566) која представља период релативног мира и напретка. Реформе које је завео Сулејман ишле су, између осталог, у прилог и Србима. Године 1557. обновљена је Српска патријаршија са седиштем у Пећи. Овај чин био је и израз турске верске толеранције и њихове смишљене политике којом је требало придобити православне хришћане пред све извеснијим сукобом са католичким Западом. Постављање првог патријарха обновљене патријаршије, Макарија Соколовића, обележава почетак новог поглавља у историји Срба под турском окупацијом. Ауторитет патријарха превазилазио је границе простора чисто духовног утицаја. Он је, у суштини, био и световни вођа Срба. Тако настали повољни услови омогућили су и нови процват српске уметности.

Обнова патријаршије одразила се у великој мери и у животу Грачанице. Према једном запису из 1564. године, вероватно за време митрополита Дионисија, направљена су нова царска врата за иконостас. Могуће је да и певница, украшена богатом коштаном интарзијом, такође потиче из овог времена. Најзначајнији подухват у Грачаници у овом периоду, међутим, било је преуређење и нова декорација њеног ексонартекса, у коме је иначе митрополит Дионисије и сахрањен. Према једном натпису сачуваном у самом ексонартексу, фреске су биле завршене 8. септембра 1570. године под покровитељством патријарха Макарија и његовог сестрића Андонија, херцеговачког митрополита и будућег патријарха. Година 1570. очигледно представља terminus ante quem за значајне архитектонске промене на ексонартексу. Главна промена је било затварање већине отвора који су првобитно били смештени на све три фасаде. Ово је потпуно изменило изглед ексонартекса, који је сад постао гломазан и масиван, што је својевремено навело научнике на закључак да је цео ексонартекс у ствари био изграђен у XVI веку. Тек током обимних рестаураторских радова постало је јасно да су тада само били зазидани првобитни отвори.

И поред поменутих рестаураторских подухвата који су ексонартексу вратили изглед какав је имао у другој фази, тј. након 1383. године, бројна питања су још увек остала нерешена. Једно од основних јесте нестанак звоника који се међутим јасно види на дрворезу из 1539. године. С друге стране, с приличном сигурношћу можемо тврдити да звоник није био обновљен у доба патријарха Макарија. Све ово наводи на закључак да је звоник био уништен између 1539. и 1570. године, када је било довршено декорисање спољашње припрате. Мада није јасно због чега звоник није био обновљен, разлоге вероватно треба тражити у турским законима који су забрањивали употребу црквених звона.

У последње три деценије XVI века поново долази до промена у односима између турске државе и српске цркве. Моћ османлијског царства нагло је опала после владавине Сулејмана Величанственог. Његов наследник, Селим II (1566—1574) одмах по ступању на престо, наметнуо је велике порезе српској цркви 1567. и 1568. године. Само највећи и најбогатији манастири били су у стању да поднесу овај нови притисак, док су многи манастири и цркве били затворени, а црквени поседи, укључујући и зграде, распродани. Изгледа да Грачаница није била директно погођена овим новим притиском. Ово је било условљено њеним релативним благостањем или нарочитом наклоношћу патријарха која се, као што смо видели, очитовала у обимним радовима на ексонартексу шездесетих година XVI века. Током седме и осме деценије XVI века још увек се набављају књиге за библиотеку, а у неколико записа из овог периода Грачаница се још увек помиње као седиште митрополита новобрдских и липљанских. Писани извори из последње деценије XVI века и прве деценије XVII века веома су оскудни. Изузетак представља икона св. Февроније на којој је сачуван портрет ктитора, неког Виктора, као и датум — 1608. године. Виктор, који се као митрополит новобрдски помиње на још једном месту, приказан је у виду минијатурне фигуре поред ногу светитеља. У једном извору из 1612. године Грачаница се још једном спомиње као седиште митрополита, док се у другом извору из 1615. године бележи избор митрополита новобрдског, али се не помиње и његово име. У изворима након овог периода нема више помена о Грачаници као седишту митрополије.

Крај XVI и почетак XVII века представља још један тежак период у историји Грачанице. Затегнутост односа између турске државе и српске цркве, која је стално расла од времена када је султан Селим II наметнуо нове порезе, коначно доводи до избијања отвореног непријатељства. Под вођством патријарха Јована (1592—1614) српска црква је активно узела учешћа у борби против Турске. Аустро-турски рат (1593—1606) дао је подстрек за локални устанак на подручју Баната 1594. године, у коме су црквене вође играле водећу улогу. Након угушења устанка дошло је до оштрих турских репресалија. Спаљивање најдрагоценије српске реликвије — моштију св. Саве — био је симболичан чин освете за српско савезништво са непријатељима османлијског царства. Ратоборна политика патријарха Јована завршила се његовом мистериозном смрћу у Цариграду. Његов наследник, Пајсије (1614—1646) водио је много помирљивију политику.

Иако је наредних неколико деценија владало релативно затишје, услови се никада нису вратили на ниво који су имали почетком друге половине претходног века. И поред тога што се суздржавала од учешћа у било каквим активностима упереним против Турске, српска црква је наставила да одржава дипломатске везе са непријатељима Османлија. Поновно јачање цркве под Пајсијем огледало се и на културном пољу. Оживљавају сликарство и литература, а манастирске зграде се поправљају. Грачаница опет ужива наклоност самог патријарха. По његовој наредби, црква је добила нови кров 1620. године. Запис на бази монументалног крста, који је све донедавно стајао врх иконостаса, датира из наредне, 1621. године. Такође је могуће да је патријарх Макарије, чије се име помиње у овом запису, био заслужан и за реконструкцију целог иконостаса. На једном мањем дрвеном крсту налази се запис са годином 1630. и именом дуборесца, неког јермонаха Стефана.

Током XVII века примећује се општа промена у писаним изворима: прилично исцрпни записи у рукописима и на објектима уступају место бројним али кратким графитима на зидовима цркве. Треба напоменути да је већина графита нађена у спољашњој припрати, што значи да је она, за разлику од цркве, била стално отворена. Насупрот записима у рукописима, графити обично бележе имена намерника и дневне догађаје. Један нешто дужи, значајнији запис ове врсте нађен је на северозападном зиду ексонартекса. Потиче из 1669. године и слави скопског митрополита Силвестра. Иако су већину графита писали посетиоци, многи од њих се односе на активности у манастиру и сведоче о животу у Грачаници током целог XVII века.

Већина наследника патријарха Пајсија наставља помирљиву политику према Турској. Међутим, околности су се драстично промениле по избијању новог рата између Турске и Аустрије крајем XVII века. После неуспеле турске опсаде Беча 1683. године, Аустрија је предузела контраофанзиву и потиснула Турке на југ све до Скопља. Патријарх Арсеније III Чарнојевић (1674—1690) у почетку је оклевао да увуче цркву у овај сукоб, али је тек под претњом смењивања одлучио да напусти Пећ. Године 1688. благо Патријаршије је пренесено у Грачаницу, која је у то време још увек уживала привилегован положај у очима патријарха. Патријарх Арсеније је коначно попустио и пружио отворену помоћ цркве Аустрији, али тек уочи новог турског напада, у тренутку када се ратна срећа окренула у корист Турака. Аустријска војска се почела повлачити, напуштајући подручја на којима је њен успех побудио наду у ослобођење од Турака. Године 1690, плашећи се турске одмазде, патријарх Арсеније је стао на чело велике сеобе Срба, која је пратила аустријску војску у повлачењу на север. Због ове сеобе многи предели су остали ненастањени.

Иако не располажемо конкретним подацима о Грачаници, одсуство било каквих писаних извора наводи на закључак да је манастир био напуштен у периоду од 1698. до 1716. године и да, због рата, није био ни посећиван. Почетком треће деценије XVIII века у манастиру је живео један монах, али, према његовом сопственом запису, и он га је напустио 1724. године, што вероватно значи да је црква била привремено затворена. У прилог томе закључку говори и чињеница да су до 1753. године све графите на зидовима писали искључиво посетиоци. Тек запис из 1753. године бележи смрт монаха Николе Васојевића, што представља прво помињање једног монаха настањеног у манастиру у последњих тридесет година. Једна белешка у рукопису из 1754. године помиње неког монаха Величка, чије се име јавља још и на три друга места. Године 1760. њега је убио неки Турчин на Косову пољу, а на његово место је дошао његов син Стојан. Из свега овога јасно је да је црква била поново у употреби најкасније од 1754. године. Међутим, услови су били веома тешки и црква је почела опет да пропада, о чему сведочи забелешка неког Христофора из 1762. и поново 1772. године.

Године 1766. султан Мустафа III (1754—1773) поново је укинуо Српску патријаршију. Морално ослабљена и економски зависна нарочито од Фанариота и Васељенске патријаршије у Цариграду, Српска патријаршија је током целог XVIII века била оруђе у султановим рукама. Главна дужност највиших достојанственика српске цркве врло често се сводила на голу борбу за опстанак на положају. Осим тога, интереси Грка, који су у неколико наврата заузимали положај српског патријарха, ретко су се подударали са интересима српског свештенства. У оваквим условима, цркве и манастири били су препуштени сами себи. Патријаршија није била заинтересована, а ни у могућности, да води бригу о стању појединих црквених заједница. Према томе, пропадање Грачанице које је описао Христофор 1762. и 1772. године није никакав изузетак него стварно стање већине српских манастира у другој половини XVIII века.

Крајем XVIII века слаби централна власт у Турској и почиње распарчавање овог некада моћног царства. Реформе султана Селима III (1789—1807), које је требало да зауставе овај процес, нису успеле и султанов ауторитет је у многим покрајинама замењен тиранијом војних одметника. То је био случај и на Косову, где је терор завео озлоглашени Јашар-паша. Он је уништио бројне цркве, а у Грачаници је наредио да се скине оловни покривач с крова и дигну камене плоче из пода за потребе своје грађевине у Приштини. Након смрти монаха Ђорђа, црква је изгледа опет била привремено затворена. Године 1800. цркву је поново отворио неки Риста, сестрић монаха Ђорђа, коме је пошло за руком да се спријатељи с Јашар-пашом. Тада је црква поново добила оловни покривач који је дао сам Јашар-паша, а додељен јој је и комад земље уз дозволу да се огради. Монах Риста је умро 1830. године, а 1838, за време његовог брата Танаска, манастир је ограђен каменим зидом који је заменио пређашњу дрвену ограду.

Почетком XIX века, након првог и другог српског устанка, део Србије је коначно ослобођен. Због ових догађаја у Србији, као и због сличних збивања у Грчкој, пажња Европе окреће се према Балкану. Тако средином XIX века као и у његовој другој половини, инспирисани духом романтизма, Грачаницу посећују многи страни путници. Још увек на турској територији, као један од највећих националних симбола, Грачаница привлачи и бројне посетиоце из слободне Србије. Најстарији опис Грачанице и неких њених старина, који је дао Гедеон Јуришић, веома је кратак и површан.

Након Јуришића долази Француз Ами Буе (Bouе) који, дајући веома оскудан опис Грачанице, бележи да су 1838. године у манастиру живела само три монаха. Руски конзул у Босни, Александар Гиљфердинг, даје опширнији опис Грачанице, иако ни његов приказ није без грешака. Нешто касније, Аустријанац Ј. Г. фон Хан (Ј. G. von Нahn) бележи своје веома интересантне опаске. Он примећује и такве карактеристике као што су преломљени луци и архиволте и пореди Грачаницу са „упола порушеном" црквом у Мистри (вероватно Афендико). Две Енглескиње, Г. М. Макензи (G. М. Маcкеnziе) и А. П. Ирби (А. Р. Irby), запажају италијански утицај у архитектури и на фрескама Грачанице. Већи део њиховог описа, међутим, сконцентрисан је на услове живота у манастиру који су били „бедни", нарочито у поређењу с манастирима у слободној Србији.

Најдужи опис Грачанице оставио је М. С. Милојевић. Његов опис заснован је колико на његовим личним опажањима толико и на разговорима с другим људима. Текст је развучен и пун грешака које се преплићу с фантазијом и легендама потпуно некритички укљученим у овај путопис. Међутим, уз пажљиво критичко читање, Милојевићев путопис пружа много драгоцених података. Осим тога, у њему се налази и први модерни архитектонски приказ Грачанице. Као и сам текст, и ове гравире су пуне непрецизности и измишљених детаља. Основа очигледно није цртана у сразмери и схематске је природе.

Спољашњи изглед је интересантан из неколико разлога. Највише изненађује примитиван начин истовременог представљања три изгледа цркве, као и потпуно измишљени готски прозори и барокни забати. Види се да су многи детаљи били препуштени машти бакроресца који највероватније никада није ни видео цркву, па је своју представу о њој засновао на мотивима са других места. Занимљиво је до које мере је овај приказ из XIX века наиван у односу на приказ цркве из XIV века. Први тачни архитектонски цртежи Грачанице израђени су тек у XX веку.

На свом путу кроз „Илирију", енглески археолог Артур Ј. Еванс (Arthur Ј. Еvans) потпуно је превидео Грачаницу и сву своју пажњу сконцентрисао на малу цркву у Липљану за коју је поверовао да је била седиште липљанске епископије. Коначно, аустријски новинар С. Гопчевић укратко спомиње Грачаницу и упућује читаоца да потражи подробнији опис цркве у Хановом приказу. Занимљиво је да илустрација коју он даје представља у ствари слику дрвене макете, а не саме цркве. Иако сам Гопчевић не даје никакво објашњење, из Милојевићевог путописа сазнајемо да су такве дрвене макете биле популарне међу српским становништвом за које су оне представљале неку врсту предмета обожавања. Нетачности и претеривања на макети коју је објавио Гопчевић такође су очигледни. Неки од ових нетачних детаља веома личе на гравиру у Милојевићевој књизи, што нас наводи да претпоставимо да је Милојевић, који помиње да је и сам имао једну овакву макету, вероватно дао ту макету бакроресцу који је онда једноставно прекопирао све погрешке. С друге стране, народни уметник који је израдио ову макету вероватно је користио мотиве из Дечана и Грачанице, што објашњава овако необичан приказ цркве.

У другој половини XIX века порасла је важност Грачанице, и то не само као религиозног центра него и као културног жаришта. Овакву улогу Грачанице, која је још увек била на турској територији, подржавала је српска влада у Београду. Два објављена документа показују да су српске власти 1856. и 1867. године дале средства за поправку цркве и градњу нових манастирских зграда. И поред помоћи из Београда, манастир још увек није био довољно заштићен. Према Милојевићевом извештају, године 1872. у манастирској библиотеци је било остало само осамдесет књига. Он оптужује стране посетиоце, нарочито Русе, за растурање манастирског блага.

Године 1874. црква је добила нови кров од лима, а били су постављени и велики гвоздени крстови донети из Београда. Грачаницу је 1878. године привремено ослободио одред српске пешадије, али је по одредбама Берлинског конгреса ова територија била враћена Турској. Долазак српске војске приказао је анонимни уметник на гравири објављеној у српском преводу Гопчевићеве књиге Маkedonien ипд А1t-Serbiеп. Приказ цркве на овој гравири је много тачнији него на она два ранија приказа из XIX века, али се и на њему налазе неки необјашњиви детаљи као, на пример, два огромна класична стуба уз врата јужне фасаде.

Под старешинством монаха Косте Поповића, 1894. године био је реновиран црквени под јер су „камене плоче испуцале". У исто време раскопан је и централни травеј у потрази за манастирским благом, али су нађене само „безбројне кости". Архимандрит Гедеон Марић, који је водио бригу о манастиру од 1897. до 1900. године наставио је „рестаурацију" цркве. Изгледа да је Марић наумио да потпуно реновира цркву, али, на срећу, није успео да оствари свој план до краја. На натпису изнад западних врата спољашње припрате забележен је датум почетка радова — 20. VIII 1897, и податак да је црква поново покривена оловом. Под Марићевим покровитељством цела црква је споља била омалтерисана, а првобитна техника градње симулирана је сликарским поступком. Великим делом овај спољашњи слој малтера био је сачуван све до последње рестаурације. Међутим, Марићев план „рестаурације" фресака у унутрашњости цркве био би још погубнији да је којим случајем био остварен. Радови на остварењу овог плана већ су били започели када их је забранио конзул у Приштини, на интервенцију учитеља Јосифа Поповића. До тада је велики део зидова унутрашњости цркве са којих су отпале фреске већ био покривен малтером, од кога је већи део још увек сачуван (нарочито у северној бочној капели). Фреске у главној куполи ретуширао је сликар Михаило 1898. године, који је записао датум и потписао се на постољу тамбура. На основу сликарске технике могуће је закључити да је овај исти сликар обновио и аркосолијум у јужном опходном броду. Тај аркосолијум постао је гробница рашко-призренског митрополита Дионисија који је, према сопственој жељи, сахрањен у Грачаници.

Почетак XX века представља и почетак новог поглавља у животу Грачанице. Године 1903. прокријумчарено је и постављено црквено звоно. Тада се, први пут од XVI века, огласило црквено звоно у Грачаници. Избијањем балканског рата у октобру 1912. године Грачаница је коначно доспела у српске руке. На жалост, овај датум није означио и крај пропадања манастира. За време првог светског рата, тачније у новембру 1915. године, Грачаницу су опљачкали Бугари.

Лоше старање о манастиру наставља се чак и након коначног ослобођења и стварања Југославије 1918. године. У периоду од септембра 1919. до јула 1920. године о Грачаници се старао архимандрит Севастијан Дабовић, чији је долазак из Америке побудио велике наде, али који је ускоро ухваћен како уништава старе одежде и иконе. Али чак и најдобронамернија дела често су имала исти ефекат. На пример, 1923. године мермерна плоча са натписом „France — Serbie/1914—1918", поклон француског маршала Франше Д'Епереа (Franchet d’Esperey), постављена је на северну страну југозападног главног ступца у наосу и при томе је уништен део фреско-декорације. Највећа штета нанета цркви из незнања била је постављање мермерних подних плоча. Наиме, 1924. године власти су дале дозволу да се уништи турски амам у Приштини (који је изградио Јашар-паша) и да се мермерне плоче употребе за под у Грачаници. Незнање и сиромаштво владају у Грачаници и наредних година. Године 1927. Грачаница је још једном „поправљена" тиме што је цела њена спољашња база прекривена цементним малтером са исцртаним спојницама чији је циљ био имитација камене градње." Исте те године о манастиру се бринуо остарели и оронули монах Димитрије Ивић, а број житеља у манастиру је спао на само једног младог и неписменог монаха, Митрофана.

Грачаница је преживела други светски рат без већих оштећења. Од 1957. до 1964. године црква је била подвргнута археолошким испитивањима која су организовали Покрајински завод за заштиту споменика културе у Приштини и Републички завод за заштиту споменика културе у Београду. Исте ове две институције су организовале и архитектонску конзервацију цркве, од 1963. до 1967. године, као и чишћење и конзервирање фресака, од 1968. до 1974. године. Грачаница је обележена као културни споменик и као таква заштићена је државним законом. У исто време она и даље функционише као црква којом се користе и село Грачаница и истоимени женски манастир.


Досадашња проучавања сликарства у Грачаници

Грачаница припада оним средњовековним споменицима у Србији који већ читаво столеће привлаче пажњу разноврсношћу свог уметничког израза, садржаном у архитектонским облицима и фрескама. Бројне студије, често занимљиве и садржајне, исцрпљивале су њене различите димензије: архитектуру, сликарство, иконопис, хронологију, историју... Међутим, доста су ретки поуздани и аналитички судови о сликарству Грачанице, јер је оно или посматрано једнострано, најчешће у равни иконографског приступа, или парцијално, преко обраде појединих слојева или занимљивих тема, при чему се испуштала целовитост тематског и уметничког програма. Али, истовремено, у тим радовима се налазе многа драгоцена разрешења проблема које нуди грачаничко сликарство, занимљива запажања и инспиративни закључци. Својом сложеношћу у иконографији и богатством уметничких остварења, сликарство Грачанице, наравно, дозвољава различите приступе, који могу да дају мање или више занимљиве резултате.

Најстарије фреске из Грачанице, које су биле на зидовима једнобродне цркве, на месту данашње грађевине краља Милутина, степеном своје очуваности пре спадају у археолошки материјал, па су тако до сада углавном и биле третиране. Фрагменте ових фресака пронашао је и објавио П. Мијовић, који их је тачно датирао у XIII век и на основу њиховог изгледа довео у везу са неколико познатих споменика тога доба у Србији. Сликарство Милутиновог доба је највеће по обиму у цркви, јер је добро очувано у олтару, наосу, бочним параклисима и припрати — тематски, идејно и стилски оно представља заокружену целину, коју није повредило неколико мањих познијих интервенција. Из XV века сачувана је само једна фреска, портрет Тодора Бранковића, и она представља једно од најлепших остварења сликарства раног XV в. у Србији, па је о овом портрету написано више добрих студија. Зидне слике из XVI в., настале у два маха, почетком тог столећа и 1570, налазе се издвојене у спољашњој припрати и представљају целину за себе, пре свега иконографијом, а млађи слој садржи и неколико изврсних историјских портрета и композиција.

Сликарство у Грачаници рано је постало предмет истраживања, због обиља историјских портрета и натписа, почев од средине прошлог века, када цркву посећују и мање-више детаљно описују Срби и странци заинтересовани пре свега за историјске податке које су могли да ишчитају са њених зидова. Далеко од тога да њихова излагања буду систематска, она ипак садрже драгоцене прилоге познавању старијих фресака. Тако је још Гедеон Јуришић оставио добар и детаљан опис цркве: архитектуре, повеље, римских сполија и сликарства, поменувши слике ктитора и натписе на њима. Некако у исто време Грачаницу су посетили С. Верковић, који је преписао повељу, и А. Гиљфердинг, чија је белешка слична Гедеоновој, али он описује поред ликова ктитора и Лозу Немањића, зна да је Милутин цркву посветио Благовестима и да је наменио за седиште епископа липљанске епархије. И други путници по неослобођеним крајевима помињу Грачаницу и њено сликарство, држећи се Гиљфердинговог описа, што значи: ктиторску композицију, портрете из Лозе и препис повеље у јужном параклису, а само су Мјур Макензијева и Ирбијева поменуле попрсје Пантократора из куполе, премда је још Г. Јуришић подвукао да је „сва црква као и паперта изображена".

Неке од тих фресака је забележио М. Веселиновић (јеванђелисти у куполама, катихумена), нагласивши да су „слике изванредно лепе... у потпуном византијском стилу", а М. С. Милојевић, описао је детаљније спољну припрату, ризницу, преписао повељу, поменуо неке фреске из Милутиновог времена и веома збркано навео оне из олтарског простора. Публикујући већ раније објављене фреске и натписе, Бранислав Нушић посебно истиче фигуре из прве зоне, сматрајући да је њихов аутор најспособнији у већој групи, српских, мајстора који су радили у Грачаници. Н. П. Кондаков је први дао потпунији опис сцена и тачно запазио зависност неких грачаничких композиција од оних у Краљевој цркви, док је менолошким сценама видео узор у византијској минијатури. Почетком нашег столећа фреске из Грачанице су први пут научно обрађене у капиталном делу Г. Мијеа „Истраживања о иконографији јеванђеља", где су нарочито добро проучене композиције Великих празника, мука и чуда Христових, нађене им добре паралеле и објашњен њихов литургички контекст, a целокупан живопис Грачанице прикључен је „македонској школи".

Таква свеобухватнија проучавања сликарства Грачанице прекинута су враћањем интересовања на историјске портрете и натписе. Повеља са западног зида јужног параклиса више пута је објављивана или је била повод ширих историјских осврта веома корисних за прецизирање година настанка живописа. Међу портретима пажњу су посебно привлачили загонетни ликови из припрате, насликани прекопута Страшног суда, а учињен је и покушај да се детаљно ишчита Лоза Немањића и објасне ктиторски портрети. Николај Окуњев, толико заслужан за истраживање старог српског сликарства, није се посебно бавио Грачаницом, али његови судови које је у више наврата изрицао о фрескама Грачанице - о њиховој блискости са живописом Краљеве цркве и Старог Нагоричина, о сложеној иконографији посебно Богородичиних циклуса, стилу и орнаменту - тачни су и недвосмислени и, поред Мијеових радова, представљали су путоказ будућим испитивачима овог споменика. Поред популарних издања, до другог светског рата написано је о грачаничком сликарству и неколико озбиљних радова, у оквиру иконографских студија византијске уметности, али је главни допринос без сумње дао Владимир Петковић. Пре њега сликани програм Грачанице је само делимично био познат, документациони материјал веома ретко публикован, a y проучавањима су неједнако биле заступљене поједине теме - инсистирањем на историјским ликовима, јеванђеоским сценама и Богородичиној иконографији, испуштала се слика целине и наметала једностраност посматрања. Петковић у неколико наврата пописује све фреске, многе од њих репродукује и том његовом труду једва да се има данас шта додати. Тиме су положене основе једног другачијег, свестранијег приступа сликарству Грачанице, јер се показало да је круг тема далеко шири него што се дотад сматрало, а иконографска и уметничка решења блиска другим делима у Србији и Византији. Петковић је написао и низ студија посвећених Грачаници, у којима је објаснио неке особине њеног сликарства: иконографску вишезначност, инспирисаност антиком, префињеност уметничког поступка. Поред В. Петковића, изузетно интересовање за Грачаницу показао је и Светозар Радојчић, који је, до рата, у низу чланака и књига започео истраживање овог споменика, почев од своје докторске тезе, где је значајну пажњу посветио портретима у Грачаници, посебно онима у Лози. Утврдивши порекло композиције, он је покушао да у њој открије политички подтекст и да јој нађе одговарајуће паралеле у другим истовременим облицима уметничког и идеолошког изражавања у Србији. Студија коју је Радојчић објавио 1938. године представља први целовитији преглед уметности Грачанице, у њој аутор највише простора посвећује фрескама, показујући на примеру старозаветних сцена у олтару сложеност њихове иконографије, а преко композиције Христос у Емаусу — њихове уметничке особине. Поред раније уочених паралела са Краљевом црквом и Нагоричином, он у круг споменика блиских Грачаници укључује и Св. Никиту и, први пут, наговештава да су сликари могли бити Грци. У следећим расправама Радојчић продубљује анализе грачаничког сликарства, посебно на плану система декорације и његовог односа према унутрашњости цркве, затим стила живописа и његовог разматрања у склопу српске уметности раног XIV века.

После другог светског рата С. Радојчић наставља своје интензивно бављење Грачаницом, објављивањем неколико студија о иконографији и стилу сликарства, уз његово истовремено укључивање у шире прегледе српског сликарства и уметности. У исто време појављује се и низ сличних студија које доносе иконографска разрешења занимљивих фресака из Грачанице, износе претпоставке о сликарима, баве се појединим елементима стила, физичким простором цркве и његовим односом према сликаном програму. Велике напоре у испитивању грачаничког сликарства, у овом периоду, уложио је П. Мијовић – у бројним радовима, чији се распон креће од археолошких извештаја, преко расправа хронолошких питања до иконографских студија, Мијовић је боље од ранијих истраживача објаснио античко порекло појединих мотива из Грачанице, издвојио и проучио позније слојеве у наосу, до краја ишчитао календарске сцене, нашао њихове паралеле и потребна иконографска објашњења, предложио занимљива тумачења портрета у вези са есхатолошком идејом и покренуо друга питања. Двадесетак година његовог бављења Грачаницом дало је значајне резултате, али и неколико крупних хипотеза које је доста тешко бранити. Оне се, када је у питању сликарство Милутиновог доба, тичу пре свега његове хронологије и обима. По Мијовићу, ако се занемаре неке противуречности у његовом излагању, сликарство Грачанице завршила је група сликара на чијем је челу стајао мајстор Варлаам, 1319. године, а до 1321/22. у унутрашњој припрати живопис је претрпео велике промене, при чему је страдала првобитна тематика, док је други слој, изведен на новом малтеру и у различитом стилу, донео другачији иконографски и идејни програм. Исто тако, Мијовић сматра да се првобитно сликарство није ограничавало на олтар, наос и унутрашњу припрату, већ се налазило и на западној фасади, односно источном зиду спољашње припрате, о чему би сведочили остаци фресака на том месту нађени приликом археолошких радова. Поменути Мијовићеви ставови засновани су на погрешном разумевању неких места из повеље или читању сумњивих натписа, па захтевају свестрано преиспитивање и нове доказе.

Овај кратак осврт на проучавања сликарства XIV века у Грачаници показује да су шездесетих година сазрели услови за његово укључивање у шире, синтетичке студије српске и византијске уметности. Већ 1963. X. Халенслебен је одредио место Грачанице међу споменицима краља Милутина њеним датирањем између 1318. и 1321. и анализом појединих стилских и иконографских елемената карактеристичних за групу споменика коју аутор назива „школом", а исте године објављује са Р. Хаман-Мек Лином схематски приказ распореда живописа у Грачаници и репродукције неких фресака. Много садржајнију студију о овом живопису написао је С. Радојчић, који га је сврстао у групу споменика наративног стила, чиме је одредио његов карактер и дао добру анализу његових уметничких особености. Без улажења у сложеније тумачење иконографије, он је покушао да сагледа систем излагања сликане целине и да јој преко анализе стила одреди место у српској уметности, да би закључио: „Анонимни сликар-протомајстор Грачанице стоји у развојној линији Милутиновог сликарства на врхунцу; нико од уметника исте школе није пре њега успео да се подигне до те лакоће изражавања и те заиста нове сликарске концепције. Све што је раније наговештавано као новина или што је тек конструисано добило је у Грачаници коначне облике".

Војислав Ј. Ђурић је сакупивши ранија знања о сликарству Грачанице могао да објективније оцени овај споменик и доведе га у везу са савременом уметношћу Византије. Премда је у ранијим радовима дао прилог познавању порекла уметности неговане у Србији у доба краља Милутина и разјашњавању историјских композиција и портрета у Грачаници, Ђурић је, десетак година после Радојчића, ово сликарство поред српске посматрао и у контексту византијске уметности. He улазећи у његове опширније анализе, В. Ђурић је подвукао да је Грачаница, међу Милутиновим црквама, добила „богословски најуздигнутије сликарство" и заложио се да су његови аутори, поред бројних сарадника, водећи сликари овог времена у Србији, Михаило и Евтихије. Слично Радојчићу, и он закључује да је „грачаничко сликарство права синтеза знања и умећа Милутинове дворске радионице надахнуте престоничком 'ренесансом Палеолога'".

Године 1973. организован je y Београду и Грачаници научни скуп посвећен проблемима византијске и српске уметности с почетка XIV века. Материјали са овог скупа, објављени неколико година касније, иако нису обухватали све прочитане реферате, значили су нов прилог познавању сликарства Грачанице и подстицај за даља и продубљенија проучавања. Поред студија савремене архитектуре, књижевности и византијског сликарства, важних за компаративна истраживања и схватања епохе, у зборнику је објављено и неколико радова који се непосредно односе на фреске Грачанице: Г. Бабић је обрадила декорацију припрата у Милутиновим црквама, К. Валтер се још једном осврнуо на ктиторску композицију, a C. Радојчић је новим прилогом о грачаничким фрескама показао да се о њиховој хронологији, иконографији и уметничким вредностима још задуго не може да каже последња реч. Радови објављени у овом зборнику писани су у време када је завршавана конзервација сликарства у Грачаници која је отклонила и последњу препреку техничке природе за несметано студирање њеног сликарства.

Приликом археолошких радова у Грачаници 1962. године, откривен је у вратима која воде у јужни параклис, портрет Тодора, сина Ђурђа Бранковића и одмах је привукао пажњу истраживача својим ликовним квалитетима, због места где је насликан и као једна од најлепших слика из доба Бранковића.

Сликарство XVI века из спољашње припрате Грачанице дуго је било занемаривано од стране истраживача. Путописци и први истраживачи који су обишли Грачаницу посветили су му сразмерно мало пажње, са изузетком натписа и фреске Крштења, за коју се веровало да припада XIV веку. Тек су археолошки и конзерваторски радови у овом простору побудили веће интересовање за одвајање појединих слојева живописа и њихово датирање, па су тако побројане неке теме и предложен доста широк временски распон од XIV до XVI века када су фреске, у неколико махова, могле да настану. Пре тога В. Р. Петковић је у свом албуму српског сликарства средњега века објавио само сцену Крштења, a y Прегледу је покушао да одвоји два слоја - првом, који није датирао, приписао је Крштење, фрагменте Акатиста, Христа Анђела Великог савета и, погрешно, Деизис изнад улаза у наос, а од млађег, из 1570, поменуо је ликове српских архиепископа и Сахрану митрополита Дионисија. Разматрајући питање српско-руских веза у уметности средњег века, А. Грабар и С. Радојчић су обратили пажњу и на неколико фресака из грачаничке спољашње припрате. Фреске је у целини обрадио тек Сретен Петковић. У првом раду он је тачно пописао целокупно сликарство другог слоја у припрати, одгонетнуо иконографски занимљиве теме, истакао високе домете ових фресака и прикључио их мајсторима најрепрезентативнијих сликаних ансамбала (Пећка припрата, Студеница, Ломница и др.). У монографској обради сликарства грачаничке припрате Петковић је поновио оцене које је раније изнео о квалитетима и месту млађег слоја фресака у оквиру српске уметности XVI в., а више пажње је посветио старијем слоју који доста сигурно везује за новобрдског митрополита Никанора (око 1528-1551), да би закључио: „Драгоцено по свом репертоару, сликарство грачаничке припрате није ништа мање вредно по лепоти сликарског израза, наравно у свом добу... У временима када је та уметничка целина настајала у општој кризи сликарства у византијским традицијама, која је захватала цео источни свет од матичних грчких области, па до далеке Русије, живописци из обеју група који су украшавали грачаничку спољашњу припрату могли су се убројати међу најбоље у својој епохи". Бавећи се фрескама XVI в. из Грачанице посебно и у оквиру ширих разматрања уметничких кретања у периоду турске власти, С. Петковић је о њима изрекао сигурне судове, прецизирао њихову хронологију, до краја ишчитао иконографију, а разматрањем ликовних квалитета тачно им је одредио место у развојној линији српског средњовековног сликарства.

Покретни уметнички материјал којим је Грачаница сигурно обилно била обдаривана од стране богатих ктитора, сачуван је веома скромно. Честа страдања и похаре манастира, од којих се прва десила још пре 1383, а једна од највећих 1688, дужи периоди у којима је манастир био напуштен, у XVIII и XIX веку, крађе и поклони, смањивали су фонд књига, икона и предмета од драгоценог материјала. Тако су многа дела из грачаничке ризнице доспела у библиотеке и музеје широм Европе, док се другима изгубио сваки траг.

Тек у последње време историчари уметности су се пажљивије загледали у иконе и друга дела примењене уметности која су се затекла у манастиру. Професор Радојчић је први уочио нека од њих у својој раној студији посвећеној Грачаници. После рата Мирјана и Радивоје Љубинковић заинтересовали су се за групу необјављених икона из Грачанице; прва је о остацима Деизисног чина писала у неколико наврата, покушавајући да разреши његову хронологију, док је Р. Љубинковић први пут публиковао две иконе из исте ризнице, на којима су били сачувани портрети њихових ктитора, грачаничких митрополита Никанора и Виктора. Укључујући неке од ових икона у изложбу икона (Охрид 1961) и у студију о иконопису на тлу Југославије, В. Ј. Ђурић их је дефинитивно хронолошки одредио и изнео низ важних запажања о њиховом стилу. Шездесетих година, у време првих конзерваторских радова у Грачаници, и други предмети из њене ризнице постали су предмет научног интересовања: Д. Милошевић је побројала дела која се чувају у ризници, В. Мошин је први систематизовао каталог рукописних и штампаних књига у Грачаници, а В. Хан је писала о једином сачуваном примерку коштане интарзије у манастиру. У последње време, након конзерваторске обраде, Р. Петровић је посветио посебан рад царским дверима из 1564, знаменитим по свом дуборезу.
 
 
 2005-2010 Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска