СРПСКИ РУССКИЙ
Ελληνικά ENGLISH
Епархијски часопис „Свети Кнез Лазар”
 Одштампај    Пошаљи    Пошаљите коментар  
01. новембар 2004. 02:23
Епископ Артемије - О страстима
Извор: Часопис рашко-призренске епархије "Свети кнез Лазар", бр. 51 - 2005. год.

Практична  философија*

А. ЧИШЋЕЊЕ ОД СТРАСТИ, БЕСТРАШЋЕ.

Уверивши се још једанпут у веома значајну улогу слободне воље у делу нашег спасења, улазимо већ у излагање учења светог Максима о очишћењу (ослобађању) од страсти. Очишћење се постиже кроз слободну борбу човекове воље, богато ојачане божанском благодаћу. Јер дужност човека јесте управо ослобађање од окова страсти и чврсто идење путем усхођења према Богу. Ништа тако не удаљује човека од Бога као његове страсти. „Јер до тада остајемо непријатељи и противници (Божји), ма колико се називали вернима, све док вољно робујемо срамним страстима“.

Помоћу страсти добровољно предајемо себе у робовање свету и телу, удаљујући се стовремено од Бога и једни од других, ради материјалних добара. Због тога свети Максим саветује, говорећи: „Не буди себеугодљив, и нећеш бити братомрзац; и – не буди себељубив, па ћеш бити богољубив“. Ради нашег спасења неопходно је да се кроз чишћење од страсти, удаљимо од „мудровања по телу“ и од света, јер само тада ћемо моћи да се сјединимо међусобно и са Богом. Зато што „ослобађање од свих ових зала и најкраћи пут ка спасењу јесте истинска божанска љубав, и свесно и потпуно одбацивање љубави душе према телу и свету, по којем, одбацујући с једне стране жељу за уживањем, и с друге стране страх од патње, ослобађамо се злог себељубља, узлазећи ка познању Творца“.

Рат против страсти, као што смо видели, представља главну дужност свакога који жели спасење. Ова борба почиње најпре одбацивањем спољашњих пројава зла, тј. грехова на делу, а завршава се унутрашњом борбом против страстних помисли. Борба, дакле, почиње оним што је лакше а завршава се оним што је теже. Тумачећи речи апостола: „Умртвите, дакле, уде своје који су на земљи: блуд, нечистоту, сласт, злу жељу, лакомство итд.“ (Кол. 3, 5), свети Максим подвлачи: „Земљом је (овде Апостол), дакле, назвао телесно мудровање, а блудом – грех делом (учињен); нечистотом је назвао пристанак (воље на грех); слашћу је именовао – страсну помисао; злом жељом – просто прихватање похотне мисли (у уму); лакомством је назвао материју (ствари) из које се рађа и узраста страст. Све ово, дакле, као удове телесног мудровања, заповедио је божанствени Апостол да умртвимо“.

Успех у борби против страсти постиже се искључиво неговањем врлина; јер свака страст побеђује се и избацује из душе њој супротном врлином. То је основна стратегија борбе, увек и у свакој прилици. У борби против страсти веома је важно знати „коју страст која врлина њој супростављена ову побеђује, прогонећи лукавог демона, уклањајући потпуно са њим и само кретање страсти.

Рат дакле против страсти треба, по светом Максиму, неко да почне од самих њихових почетака, од борбе, дакле, против жеља чула човекових, зато што ништа друго не поробљава човека тако лако, као хедонистичке страсти (страсти уживања, сладострашћа). Из четири разлога човек тежи ка страстима уживања, јер „онај који жели земаљска блага, или жели (укусна) јела, или оно што служи подстомачним страстима, или људску славу, или имања, или било шта друго што следује иза њих“. За успех борбе против сластољубља човек је дужан да прибегне строгој аскези умртвљења (свога) тела. Ово умртвљење тела, по светом Максиму, као и по осталим светим Оцима, не значи „телоубиство“, нити „самоубиство“ (као што многи говоре желећи тако да оправдају робовање телу), него само обуздавање и укроћавање страствених сила душе (желатељне и афективне) и њихово потчињавање разуму. „Јер ако се телесно не покори духовном, није могуће изнурити (погасити) страсти саме од себе“. Не ради се дакле о умртвљењу природних сила човекових, него само о заокрету њиховом од чулних ствари према Богу. Неопходно је, дакле, да човек даде сваком делу свога бића, само оно што му доликује“.

Ради потпунијег успеха, неопходно је да борба против страсти пређе са општег поља борбе, на коме се (пре свега) у почетку побеђује грешна жеља кроз умртвљење тела, на рат против појединачних страсти. Тако, примера ради, против страсти стомакоугађања треба да се користи уздржање у храни, које је истовремено веома јако оружје против сваке телесне страсти. „Треба, дакле, као што је речено, нужно пазити и њу (тј. себељубље, која је страст према телу) побеђивати са великом будношћу. Јер када се она (себељубље) победи, са њом бивају побеђене све помисли које из ње извиру“. Уздржање у храни сарађује посебно у задобијању целомудрености, која побеђује страст блуда. Против среброљубља бори се помоћу нестјажанија (нестицања иметка). На крају, сујети и гордости треба супроставити смиреноумље. Као што уздржање (у храни) исушује све телесне страсти, тако смиреноумље искорењује све душевне страсти. „Бог који нас је ослободио горког ропства демона који нас тиранишу, човекољубиво нам је даровао јарам благочешћа (побожности) – смиреноумље, којом се укроћава свака демонска сила“.

Као што се у рађању страсти држи један ред (једна се рађа из друге), тако и у борби против њих постоји један поредак. Онај ко победи стомакоугађање лако побеђује подстомачне страсти (страсти блуда). А ко победи себељубље (мајку свих страсти), побеђује лако и све остале.

Борбом против вољних страсти (тих плодова човекове жеље), дакле против удовољстава, рат хришћанина за своје спасење тек почиње. Већ је познато из напред реченог да вољне страсти неизбежно прате, као казна, невољне страсти (страдања, патње). Уживање увек је узрок патње, као што каже свети Отац: „Као што дане наслеђују ноћи и лета зиме; тако сујету и сластољубље (наслеђују) жалости и страдања, било у садашњем веку или у будућем“. Многобројни и различити болови и невоље човека изазивају у њему страст туге и жалости (али не „по Богу“), и то није ништа друго до изрaз неиспуњене жеље и уживања, као што је горе речено: „Успела (испуњена) жеља производи задовољство (уживање), а неиспуњена – тугу“. Страст туге (жалости) побеђује се трпљењем и жалошћу „по Богу“, о којој говори апостол Павле (2 Кор. 7, 10), а Црква ту истину понавља и кроз речи и кроз дела свих својих Светитеља и Мученика. „Савршен је онај који се против вољних искушења бори уздржањем, а невољна (искушења) подноси трпљењем“. „Невољне страсти“, по светом Максиму, представљају моћно средство за чишћење од „вољних страсти“, зато што бол невољних страсти који происходи из жалости и тескоба, побеђује сваку владавину страсти. Тако: „сваки бол, било вољни било невољни, мајци смрти – уживању - бива смрт“, ако га наравно човек прими са радошћу. Поред трпљења невољних страсти, вољне страсти човек побеђује исто тако успешно жалошћу (тугом) „по Богу“, која је „страстима строга господарица, а врлинама чесна и преславна мајка“. Она није пореклом са земље, него представља дар неба. „Јер јасно је да је туга „по Богу“ божанско семе; која пружа (дарује) радост као зрео плод вечних блага“.

Дужни смо да примимо са благодарношћу као скупоцене дарове од Бога невољна страдања, јер се појављују у нашем животу по допуштењу Божјем и увек имају у виду нашу духовну корист, час олакшавајући нам очишћење од вољних грехова, час опет бивајући укрепљење наше у добру: „Насртаји искушења, једнима бивају ради уклањања већ учињених грехова, другима – ради прекраћења оних које сада чине; некима опет наилазе ради пресецања оних (грехова) које би у будућности учинили; осим оних који се попуштају ради испитивања (провере) (човека), као на Јову“.

После победе над вољним и невољним страстима и после оздрављења жељатељног дела душе, долази по реду чишћење афективног дела душе кроз борбу против страсти мржње, злопамћења, гњева итд. Наводећи речи Спаситеља: „А ја вам кажем: љубите непријатеље своје; добро чините онима који вас мрзе; молите се за оне који вас злостављају (Мт. 5, 44), свети Максим примећује да (све) то захтева „да те од мржње и жалости и гњева и злопамтљивости ослободи, и да те удостоји највећег блага - савршене љубави“. Међутим, није лака борба против страсти гњева, као што исповеда и свети Максим, пишући: „Теже је савлађивати страсти афективног дела душе, него ли оне желатељног“. Али човекољубиви Господ даје нам одговарајући лек и против ове болести, говорећи: „Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11, 29), зато што само кротост може да угаси у потпуности огањ гњева. „Кротост очувава афект неузбуђеним, а смирење ослобађа ум од надмености и сујете“.

Борбу против гњева потпомаже и ослобађање од страсти жеље кроз ослобођење од земаљских добара, због којих се најчешће и распаљује страст мржње и гњева: „Јер будући да је гњев по природи осветник жеље, природно престаје да бесни, када је она (жеља) већ умртвљена“.

Победом над страшћу гњева обично се завршава борба хришћанина против страсти патетичних сила душе (желатељне и афективне) или, тачније речено, завршава се борба за практично „уклањање од зла“ (I Петр. 3,11; Пс. 34,14. Упор. Рм. 12,9). Али да би се задобила потпуна победа неопходно је не само оздрављење патетичних сила душе, него и искорењивање страсти, чији се корени налазе, као што смо видели, у чулима и у помислима. Ова последња победа задобија се васпитањем чула и борбом са помислима. Што се тиче чула, њих треба користити сагласно њиховој намени, ради које су и створени. Иако владање чулима није лака ствар и има потребу за сталном будношћу и трезвеношћу духовном, ипак је тежи рат против помисли, због чега и победа над њима је потпуна и целосна: „Онај, дакле, који побеђује страсне маштарије, несумњиво презире и ствари, на које се ове маштарије односе; зато што је борба са сећањима (маштаријама) утолико тежа од борбе са самим стварима, уколико је грешити мислима лакше него самим делом“. Рат са помислима тежи је од рата са страстима не само због природе ствари (као што смо видели у управо наведеном тексту), него и зато што овај рат јесте рат против невидљивих и лукавих духова, против демона, који убацују у ум човека страсне помисли. „Велико је не бити пристрасан према стварима, но много је веће остати бестрасан и у мислима на исте. Јер је кроз помисли рат демона (против нас) жешћи од рата кроз саме ствари“.

Да се добије и ова битка са помислима, свети Максим, као и други Оци, препоручује посебну стратегију. Најважније за победу у овој борби јесте да човек не потцењује пагубно присуство (задржавање) помисли и да не дозволи помислима да пређу од простих у сложене и да стигну у страсно грешно стање (саглашавање). Зато каже свети Отац: „Једно је борити се са простом помишљу, да не би (она) покренула (одговарајућу) страст, а друго је борити се са страстном помишљу да се не би десило саглашавање. Оба пак вида борбе захтевају – не допустити помислима да се задржавају у нама“. Када се ипак појави страсна помисао, да бисмо је победили (пресецајући тако страст на почетку њеног развоја), свети Максим препоручује да је одмах непосредно претворимо у бестрастну, у просту помисаo. Отуда, још једанпут се јасно показује да, по светом Максиму, слободна воља човекова игра одлучујућу улогу на свим пољима борбе за своје спасење.

Постоје два начина ослобађања човека од страсних помисли. С једне стране може просто да отера те помисли бавећи се стално (увек) душекорисним делањем, радом, псалмопојањем итд., с друге, пак, стране да их умањује и одсеца у потпуности, презирући све чулне ствари, које представљају узроке страсти. А то управо препоручује одрицање света и приљубљивање Богу. У оба случаја борбе са помислима (било дакле да се одгоне, било да се одсецају), као и са демонима који ратују против нас преко ствари, неопходна је духовна трезвеност и молитва, „јер наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварима и властима, с управитељима таме овога века, с духовима злобе испод неба“ (Еф. 6, 12). Трезвеност се рађа из страха Божијег, а кад душа њу задобије, „тада почиње да види демоне који је кроз помисли нападају, и брани се“. О потреби трезвености (будности) учио је још апостол Петар, говорећи: „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи, тражећи кога да прождере“ (I Петр. 5, 8). Сам Господ је указао на потребу трезвености и молитве, говорећи: „Бдите и молите се, да не дођете у искушење“ (Мт. 26, 41). А свети Максим, развијајући те речи Спаситеља, каже: „Ако бдимо и будемо трезвени (разборити), знаћемо се сачувати од замки (превара) ђаволских; а ако се и молимо поспешујемо (привлачимо) себи у помоћ божанску благодат, која се заједно са нама бори, и све нас показује победницима над противничким силама, и избавља нас од сваке заблуде и незнања“.

Душа која је прошла све фазе ове тешке борбе и која је победила (савладала) све страсти, као победница „сваке противничке силе“, бива увенчана (крунише се) преславним венцем бестрашћа. Бестрашће се даје души од Бога као награда за љуту борбу и трпљење у борби са страстима, јер је она „плата уздржања“. О овом, пак, блаженом стању душе, биће више говора на другом месту.

(наставак следи)

ЕПИСКОП  АРТЕМИЈЕ

 

* Испуњавајући жељу и аманет свога духовног старца, оца Јустина Поповића, да своју докторску дисертацију („Тајна спасења по светом Максиму Исповеднику“), преведем са грчког оригинала на говорни српски језик, на „духовну ползу свога народа“, почео сам да је реализујем још давних деведесетих година прошлога века (1995), објављујући превод у наставцима, у „Светом кнезу Лазару“, часопису Епархије рашко-призренске. Задњи (5. по реду) наставак под насловом: I ПРАКТИЧНА ФИЛОСОФИЈА, А) Чишћење од страсти (бестрашће) (први део), објављен је у свески 20/1997. године. Затим су дошле ратне и поратне године страдања нашег народа и наше свете Цркве на Косову и Метохији, са новим бригама и обавезама. Рад на превођењу дисертације је прекинут. Након осам година, решили смо да уз помоћ Божију наставимо прекинути рад, опет у наставцима, у уверењу да ће бар некима користити. Овде доносимо 6. по реду наставак, под истим насловом као и претходни, као други део истог поглавља. (Прим. аут.)

 

новембар 2004
01. новембар 2004. 02:23
Епископ Артемије - О страстима 
Епархијски часопис „Свети Кнез Лазар” - Архива:
март 2006
новембар 2004
 
 2005-2010 Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска