СРПСКИ РУССКИЙ
Ελληνικά ENGLISH
Призрен
Наши нови градови: Призрен
Аутор: К. Н. Костић
Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву, јер је на месту данашњег Призрена била римска Тheranda. Грци су га звали а наш га је а народ називао данашњим именом Призрен, сем тога и Презрен, Прездрин, Приздрен; Турци су га звали Торсерин и Персерин, Арнаути Призренди. Марко Миљанов га редовно зове Приздрен. У народним се песмама зове бијелим Призреном, убавим и питомим местом, српским Цариградом: „Рано рани српски цар Стјепане, у Призрену своме Цариграду". У споменицама и путописима име Призрен пише се и врло различито: призренски, Prizrien, Prizrenum, Presarin, Prisareno, Preseren, Prisreni, Preisereno, Priseren, Pereserin, Prisreno, Prisirien, Prisrine, Prisdeno, Pristren, Prisarin, Presren, Prisrena, Presari, Preserin итд. Види се дакле и по овим именима да су се данашњи народни називи Приздрен, Прездрин и Презрен, поред општег имена Призрен, чули и раније.
У средњем веку Призрен је био једно од најзнатнијих трговинских места у српским земљама. Налазио се на најкраћем путу који је срце српских земаља, Стару Србију, везивао са јадранским приморјем, куда је готово сва српска средњевековна трговина ишла. Није био много удаљен ни од солунског и босанског друма. Важност се Призрена подигла особито, кад се у њему решавала судбина Балканског полуострва: највећи свој политички и трговински значај постигао је Призрен за владе цара Стевана Душана, који га је учинио својом престоницом и који је у њему подигао манастир св. Михаила. Трговински значај Призрена у том времену види се нарочито по томе, што су Дубровчани у њему имали своју велику колонију, силне дужнике, у грађанству свој ђенерални конзулат; што су закупљивали и призренску царину, па су чак радили, најпре код краља дечанског, а затим код цара Душана, да им се за заштиту дубровачких трговаца у Призрену уступи чак акропољ призренски, castrum, castellum Presren, Prisarinum, како су то Дубровчани писали 1332. године. На томе су Дубровчани много радили, нарочито док је Душанова престоница била на Косову у Сврчину, и ја бих претпоставио да су Дубровчани хтели да имају тај кастел у својим рукама да би се заклонили од Арбанаса у евентуалним нападима њиховим на Призрен из тада још неосвојене и неумирене Албаније, а у споменицама има врло много вести и спомена да су дубровачки каравани и трговци много страдали од арбанашких разбојника. Разбојништво и напад на мирне путнике и трговце је стално занимање Арбанаса почев од 13. века па до наших дана. Још у 16. веку, по Канеју (1573), кроз Качаник се није могло проћи од разбојника арбанашких.

Дубровачки консул, по жељи призренских Дубровчана, становао је ста-лно у Призрену, и само је, кад је то потребно било на позив дубровачких трг-оваца, ишао на краљев двор у Сврчин код Приштине и на вашаре и тргове, а годишње два пута је обилазио све дубровачке колоније у Србији. Дубровачка се колонија у Призрену повећа, кад се у првој половини 15. века растури дубровачка колонија у Брскову. Економски и трговински значај Призрена у 14. веку види се по томе, што је град Призрен тада ковао и свој новац, као и сами владаоци и јачи феудали.

Турци су заузели Призрен ујуну 1455. године. Под 9. јуном 1455. године наш летописац је забележио: „Прими цар Призренац и Призрен стари 21 јуна". Да ли је овај Призренац онај кастел што га 1331. и 1332. године толико много тражаше Дубровчани за своје трговце? Изгледа да се дубровачка колонија у Призрену по турском освојењу Призрена смањила и растурила.

И за турске владе у 16. веку Призрен се помиње као да није био мала варош. Само Мехмед Хајредин Кукли-бег 1537. године имау Призрену 117 дућана и 6 воденица. У другој половини 16. века Призрен страда од Арбанаса и Синан-паше Ротуловића. Дечански је калуђер забележио под годином 1574: „Велики зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмут-беговића у Пећи, у Скадар од Иван-беговића, потурчени Бушатлије, у Призрен Синан-пашића Ротуловића, у Ђакову од Елсу-пашића. Две хиљаде христијане около ови вароши исекоше".

У 17. веку Призрен се помиње као велика и знатна варош. Марин Бици (1610) описује Призрен као отворену варош „без зидова" (градских); има 8600 кућа, доста великих; готово све куће имају своја дворишта, као и сеоске ку-ће у Италији, и Призрен, по величини, не уступа ниједној вароши у Старој Србији осем Скопљу (које је од Призрена већа варош); варош је пуна чесама и живе, текуће воде, која окреће воденичке витлове и чини варош угледном и прекрасном. Софијски архиепископ Петар у својој историјској расправи о при-зренском епископату (1655) рачуна да у Призрену има 12 000 кућа, од којих су 30 католичких а остало православни Срби и Турци; у вароши се налази преко 300 воденица; Призрен се налази на врло лепом положају, а у пределу изобилном у житу, вину и риби. И Ст. Гаспари (1671. године) рачуна Призрен у ред главних вароши у Србији. Лепе нам податке о Призрену 17. века пружа Петар Богданић Бакшић, о коме г. Чеда Мијатовић мисли да је потомак Душанова Богдана. Призрен тргује највише вином и кордованом; у њему се израђују разне пушке и димискије. Око Призрена пуно је родних винограда, који дају изврсно вино. Масареки (1651 г.) помиње да призренски трговци извозе вуну чак у Германију преко Београда. Види се, дакле, да је сточарство било развијено на Шар-планини. Али је Призрен и у 17. веку страдао од планинаца Арбанаса, нарочито од Миридита, како то Бакшић истиче. Иако је католика било мало, 30-40 кућа, у 17. веку столује католички владика, који је потчињен софијском католичком архиепископу. Понекад је Призрен страдао од нових турских намета. По једном запису, 1651. године у Призрен дође Мехмет-паша и узе од народа 10 000 акчи на име новог намета дотле ненаплаћиваног „кафтан-акче": „А он узе 10.000 ва та оскудна и нуждна времена, ох!", вели тај јадник који је цео запис дао.

У 18. веку Призрен се помиње као „место Призрен". У њему је при цркви св. Ћорђа православна митрополија и православни се митрополит зове призренски и рашки. Занати су му организовани у еснафе (1788. г. помиње се еснаф мутавџијски у Призрену). При крају 18. века и наш је Призрен настрадао од Арбанаса, када су пострадале и пропале многе вароши и села у српским земљама од крџалија и Арбанаса. Поп Сава из Призрена забележио је: „На 1795 года пленен бист Призрен од Махмут-паше" (Бушатлије). Призрен је тада морао љуто пострадати од тог Бушатлије и његових Арбанаса, кад је ускоро после тога барон Феликс де Божур нашао у Призрену број становника мањи од броја кућа (домова) у 17. веку: Божур рачуна у њему 7-8 000 становника, а Пуквиљ (1805) Призрен, некад богат и велик, зове доста насељеном варошицом (Prisrendi, petite ville assez peuplee).

Где се дело оно многобројно призренско станивништво 17. века? Веро-ватно се разбегло испред арбанаских армија, а свакако је нешто и изгинуло. Иако је Призрен при крају 18. века љуто настрадао, ипак се он у 19. веку брзо подигао. Један француски извештај из почетка 19. века помиње Призрен као варош прилично насељену на важном трговачком друму који је водио из Скадра преко Призрена и Тетова у Скопље; становници су му нешто муслимани а нешто хришћани, а језик им је српски; Призреном управља бег зависан од охридског паше.

Вук Караџић помиње 1827. године Призрен као стари град с великом вароши. Ами Буе (1840) узима да је Призрен једна од најлепших и најбогатијих вароши у европској Турској. Има преко 26 000 становника. Разни занати, ве-ли Буе, и његова транзитна трговина између Турске и приморске Арбаније учинили су да се повећа богатство и број његова становништва; има покривену чаршију, 12 великих џамија, више сахатних кула, једну православну и једну католичку цркву; столица је православног владике; није тако прљав као остале вароши у Турској.

После овог лепог напретка Призрен се непрестано повећавао и богатио. Гилфердинг 1857. године рачуна у њему 4 000 домова. Тада је и Призрен био у трговинским везама са Београдом, Сарајевом и Скадром; становништву је гла-вно занимање била трговина, која је претежно била у рукама православних; жива је била призренска чаршија и захватала је неколико покривених улица. Хан (1863) рачуна у Призрену на 46 000 становника и 1 200 дућана у чаршији. Призрен је тада сматран за главну оружницу на Балканском полуострву, јер се у њему много оружја израђивало. Поред многих пушкара било је много и табака и терзија. Призренски се сахтијан извозио у Маџарску, други се призренски производи извозили на све стране, нарочито у Мисир и Србију. Трговина је сва била у рукама хришћана. Али је тада већ друм скадарски постао несигуран и рђав, да се Призрен почео окретати Солуну, одакле је добивао енглеску робу. Мекензијева и Ирбијева не смањују Призрену број становништва, али тврде, разуме се погрешно, да је „сасвим без икакве политичке и трговинске важности". Важну статистику Призрена пружа поуздани Милер у својој Арбанији (1844). Он рачуна да у Призрену има 6 000 кућа, од којих су 4/5 Срба и сматра Призрен као једну од најкраснијих, најбогатијих и најраднијих вароши у Турској.

Још 1857. године Гилфердинг је рекао: Када би Призрен био у сигурним саобраћајним и срећним политичким приликама, он би изнова, као и за време цара Душана, постао српским Цариградом - средиштем живота и рада целе за-падне половине Балканског полуострва. После пуних 457 година робовања Призрен је опет постао слободан. Мајка његова, отаџбина Србија, донела му је слободу, а радом руку деце своје Србија ће Призрену, српском Цариграду, донети и сигурна саобраћајна средства и сређене и срећне политичке прилике, па ма како се звали и ма колики да су непријатељи српског народа.


К. Н. Костић. -
Дело: Лист за науку, књижевност и друштвени живот
Београд (шт. Доситеј Обрадовић),
јануар 1914, књ. 70, св. 1, стр. 89-94.

К. Н. Костић: Наши нови градови: Призрен 
Бранислав Нушић: Призрен 
 
 2005-2010 Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска